31. 07. 2008
La Repubblica
Stefano Giantin

Za nas koji smo preživeli opsadu ovo je praznik

Godine 1992. rastuživao je svet mesecima svirajući u gradu-mučeniku bosanskog rata. Danas bi Vedran Smailović, “sarajevski violončelista“, muzikom da proslavi izručenje Mladića. Prošlo je šesnaest godina od tog 27-og maja kada je granata ispaljena sa pozicija vojske bosanskih Srba usmrtila dvadeset dvoje ljudi u redu za hleb. Smailović, prvo violončelo Simfonijskog orkestra Sarajeva, video je sve sa prozora, sišao na ulicu i počeo da svira Albinonijev „Adađo“ u rupi nastaloj eksplozijom. Nastavio je da svira još dvadeset dva dana, uvek u isto vreme, da bi odao počast svim žrtvama. Potom je promenio mesto i još nekoliko meseci svirao da ljudi u Sarajevu ne izgube nadu.
Već dugi niz godina živi u Severnoj Irskoj, ali igrom sudbine upravo ga je u rodnom gradu obradovala vest o hapšenju i izručenju vođe bosanskih Srba.

Šta ste osetili kada ste saznali da je Karadžić iza rešetaka u Hagu?
Odmah sam pozvao prijatelje. Čestitali smo jedni drugima kao da je Nova Godina. I za Srbe koje poznajem ovo hapšenje znači veliko olakšanje. Praznik. Ja sam se u tom trenutku sasvim slučajno nalazio u Sarajevu. Došao sam na poziv pevačice Joan Baez, koja je želela da ponovo vidi ljude koje je upoznala 1993. tokom opsade.

Šta mislite o životu bivšeg vođe bosanskih Srba kao „gurua“?
Ne treba se zadržati na onome što vidimo, treba otkriti ko je organizovao njegovo skrivanje i ko mu je savetovao da se baš tako preruši.

Sutra (za čitaoce danas, prim. aut.) će se Karadžić naći pred sudijama. Da li ćete gledati saslušanje?
Možda, ali to bi bilo sasvim slučajno, kao što je prokletom slučajnošću taj monstrum od Karadžića ušao u moj život. Nadam se da će ovoga puta pravda biti sprovedena, a ne kao u slučaju Miloševića i Biljane Plavšić.

U Beogradu nacionalisti optužuju Haški tribunal da goni samo Srbe. Šta vi o tome mislite?
Ja znam ko su žrtve. Sarajevo je bilo pod opsadom, a ne Beograd, Niš ili Novi Sad. I pravoslavci u Sarajevu su patili u ratu isto kao i katolici i muslimani.

Da li imate poverenja u Tribunal?
Nisam optimista. Do sada Tribunal nije efikasno delovao. U Sjedinjenim Državama serijskim ubicama se izriču kazne od nekoliko stotina godina zatvora. Možda izgleda apsurdno, ali se, ako ništa drugo, stavlja crno na belo da takvi kriminalci zaslužuju da vekove provedu u zatvoru. Haške kazne se izražavaju u najviše dve cifre, nekoliko desetina godina u zatvoru. Monstrumima poput Karadžića trebalo bi izreći kaznu od šest miliona godina zatvora.

Šta ste želeli da postignete kad ste 1992. izlazili na ulicu da svirate violončelo izazivajući snajperiste vojske bosanskih Srba?
Nisam imao ništa planirano, nemoguće je planirati u ratu. Tada sam bio u stanju samo da plačem i zato su mi komšije savetovale da izađem i sviram po sarajevskim ulicama. Počeo sam i tek posle nekog vremena shvatio da je melodija bila Albinonijev „Adađo“. Nastavio sam tako mesecima jer su mi ljudi govorili da bi bez mog sviranja Sarajevo palo.

Koje je Vaše najružnije sećanje iz vremena opsade?
Prva granata, prvi susret sa krvlju. Za mene je smrt belina kostiju i mišići tela koja su raznele bombe.

Sada živite u Severnoj Irskoj. Da li ste ikada razmišljali da se vratite u Sarajevo?
Ne. I moji prijatelji su se rasuli po svetu. Proveo sam 49 dana u jednom od lagera, imam previše ružnih uspomena. Da me Joan Baez nije pozvala, ne bih se vraćao. Ovo više nije grad koji je nekada bio.

Zašto?
Moje Sarajevo više ne postoji, ostale su samo kuće i zgrade. Ljudi koji ovde žive bolesni su duhom. Zvuk samo jedne pale granate dovoljan je da ti zauvek promeni život i da te ostavi bez razuma.

Comments are closed.